Da li ste znali ovo?

Autor : Bilten.rs , Izvor : mediji

Desanka Maksimović je o samoći govorila bez ulepšavanja. Jedan njen stih objašnjava zašto neki ljudi biraju da ostanu sami.

Neki ljudi vole društvo, buku i stalne razgovore. Drugi jedva čekaju da ostanu sami. Ne zato što mrze ljude, niti zato što nemaju šta da kažu, već zato što tek u tišini osećaju da su zaista svoji. Desanka Maksimović najbolje je razumela tu vrstu samoće.

Za nju ona nije bila praznina koju treba što pre popuniti, već prostor u kojem čovek može da čuje sebe, pronađe mir i stvori nešto što pred drugima možda nikada ne bi uspeo da izgovori.

Ali Desanka nije romantizovala samoću. Znala je da ume da zaboli, da bude težak teret i da čovek može biti usamljen čak i kada je okružen ljudima. Upravo zato njene reči o samoći i danas pogađaju tako pravo.

A ono što je o njoj govorila možda će posebno razumeti oni koji najviše vole da budu sami.

Desanka Maksimović nije ulepšavala samoću: „Nije lako“

U jednom od poslednjih velikih intervjua, objavljenom u NIN-u 1992. godine, pitali su je kako podnosi to što je pesnik, kako je pitanje glasilo, „veliki usamljenik“. Samoću nije pokušala da prikaže romantičnije nego što jeste.

„Nije lako“, odgovorila je, ali je odmah dodala da je njenom radu samoća bila neophodna. Kada bi sedala da piše, govorila je, prvi uslov je bio da ostane sama, jer se tada u njoj budilo nešto novo što će kasnije postati pesma.

Tu se možda krije jedan od ključeva za razumevanje njenog odnosa prema samoći. Za Desanku ona nije bila bekstvo od ljudi, već odlazak u prostor u kojem čovek konačno jasno čuje sopstvene misli.

Slično govori i njena svakodnevica. Prema sećanjima njenog sestrića, ujutru je odlazila na Adu Ciganliju, tamo je šetala i pisala, pa se tek onda vraćala ljudima i običnom danu.

U jednom stihu otkrila je šta se zaista krije iza samoće

Samoća je bila mnogo više od radne navike. Postala je i jedna od tema njene poezije.

Pesma koja i nosi naslov „Samoća“ počinje gotovo kao spokoj: priroda, tišina i udaljavanje od ljudi puštaju lirskog subjekta da ostane nasamo sa sobom. Kako pesma odmiče, slika se komplikuje. Samoća više nije samo sklonište, već nešto što prati čoveka i kada voli i kada je okružen drugima.

U jednom trenutku Desanka piše: „puna je mene same moja osama“.

Odatle dolazimo do paradoksa o kojem filozofi govore vekovima: čovek može biti sam a da se ne oseća usamljeno, ali može biti i među ljudima i osećati potpunu samoću. Desanka kao da je znala obe strane tog iskustva.

Čoveku je, s jedne strane, potreban drugi čovek. A postoji i deo unutrašnjeg života u koji niko drugi ne može sasvim da uđe. Ljubav tu udaljenost ublažava, prijateljstvo takođe, ali je ne briše.

Zato njena samoća nije hladno odbacivanje sveta. Naprotiv. Desankina poezija puna je ljudi, ljubavi, prirode i potrebe da se nekome nešto kaže. Ali da bi imao šta da kaže drugima, izgleda da čovek ponekad prvo mora da ostane sam sa sobom.

I veliki filozofi znali su da samoća nije isto što i usamljenost

Desankino shvatanje samoće ima zanimljive paralele sa najpoznatijim filozofskim pogledima na samoću.

Artur Šopenhauer bio je veliki zagovornik samoće. Smatrao je da čovek tek kada ostane sam može u potpunosti da bude ono što jeste. Njegova čuvena misao svodi se na to da onaj ko ne voli samoću teško može istinski da voli slobodu, jer smo baš tada najmanje prinuđeni da se prilagođavamo drugima.

Fridrih Niče pravio je važnu razliku između usamljenosti i napuštenosti. U „Tako je govorio Zaratustra“ samoća nije data samo kao kazna. Zaratustra joj se vraća gotovo kao domu, a usput otkriva da čovek usred gomile može biti napušteniji nego kada je zaista sam.

Seneka je bio oprezniji. Nije mislio da treba birati ili ljude ili samoću. Njegov savet zvuči gotovo savremeno praktično: čoveku treba i jedno i drugo. Posle previše ljudi potrebna nam je samoća, a posle previše samoće drugi ljudi. Jedno, pisao je, može da nas izleči od zamora koji stvara ono drugo.

Najpoznatiju i najnemilosrdniju opasku možda je ostavio Blez Paskal. Gledajući ljudsku potrebu za stalnom zabavom, poslovima i odvraćanjem pažnje, zaključio je da veliki deo naše nesreće proizlazi iz jedne jedine stvari, iz nesposobnosti da mirno ostanemo sami u sobi.

I tu se, posle nekoliko vekova, vraćamo Desanki Maksimović.

Možda samoća sama po sebi nije ni dobra ni loša. Sve zavisi od toga šta čovek zatekne kada ostane bez buke, razgovora i drugih ljudi. Za nekoga je to praznina. Za nekoga nemir. A za pesnika može biti mesto na kojem, kako je Desanka Maksimović govorila, počinje da se budi nešto novo.

bilten logo

Kako biste nas lakše pratili i bili u toku preuzmite našu aplikaciju za Android ili Iphone.

POSLEDNJE VESTI:

Podelite vest