Roditelji ne moraju uvek da imaju spremno rešenje za sve, kaže dečji i adolescentni psihijatar Mihael Šulte-Markvort. Naprotiv: nije uvek od pomoći imati sveznajuće roditelje. U pomoći deci sa i brigama mnogo je važnije nešto sasvim drugo.

Autor : Bilten.rs , Izvor : Bilten.rs

Foto: Pexels

Kako roditelji mogu osigurati da njihova djeca shvate da su njihove brige i strahovi shvaćeni ozbiljno?

Čarobna reč za to kako deca razumeju da li ih shvataju ozbiljno je: autentičnost.

Svako od nas zna dovoljno situacija u kojima mi ili drugi ljudi govorimo stvari koje ne mislimo i, u najgorem slučaju, pretvaramo se.

Kada neko govori o svojim osećanjima ili o tome da svoje dete shvata ozbiljno, to ima odjeka kod deteta samo ako je iskreno, ozbiljno i autentično. Zato je važan deo našeg roditeljskog rada fokusiranje na roditeljske stavove.

“Stav se odnosi na ono što ja, kao majka ili otac, osećam u dubini duše i zapravo osećam prema svom detetu. Ako zaista mislim da je moje dete nije dobro, isticanje koliko mislim da je moje dete sjajno uopšte nije od pomoći – to ionako neće ništa promeniti.. Dakle, moram da radim na svojoj percepciji sve dok rečenica „Ti si ljupko dete“ ne dođe autentično sa mojih usana”, kaže Šulte-Markvort za nemački magazin Focus.
Ponekad morate da volite decu u sopstvenoj percepciji i za sebe. U svakoj osobi i svakom detetu postoji nešto ljupko. Ovo je osnova za moj unutrašnji rad da zaista dođem do tačke u kojoj mogu da uverim: „Ozbiljno shvatam tvoje brige i strahove”

Koje strategije roditelji mogu da koriste da bi pomogli svojoj deci sa brigama i strahovima?

Strategije vas mogu dovesti u iskušenje da ne budete autentični, već da tehnički primenite nešto što je naučeno i pripremljeno.

“Kada je reč o tome da budete od pomoći za brige svoje dece, to će se dogoditi samo ako kao roditelj odvoje vreme da postavljate pitanja i da ozbiljno razmotre dečje misli i osećanja”, kaže psihijatar.

Pojašnjava do znači da nemate uvek odgovor i ne znate uvek šta da radite odmah. Lažno je i preterano očekivanje da roditelji misle da uvek moraju da imaju rešenje jer su, ipak, odrasli.

“Deca mnogo bolje tolerišu kada roditelji ne znaju šta da rade nego što većina roditelja misli. Sveznajući roditelji su nerealni i beskorisni. Ako deca iskuse da roditelji ne znaju odmah odgovor, već pokažu svojoj deci kako da krenu – emocionalno i racionalno – ka odgovoru, onda je to dovoljan emocionalni, neposredan, osećajni odjek”.

Deca žele da se osećaju shvaćeno

Dobro pitanje za početak razgovora je „Da li sam te dobro razumeo/la, da osećaš to i to?, jer deca žele da se osećaju shvaćeno.

“Deca se osećaju podržano kada doživie utehu, razumevanje (u smislu dubokog razumevanja) i steknu poverenje da ćete zajedno pronaći rešenje – osim ako ono ne uključuje stvari sa kojima morate da se pomirite – i deca to mogu naučiti”, Šulte-Markvort

Foto: Pixabay

Kada je stručna pomoć neophodna i kako je roditelji mogu dobiti za svoju decu?

Stručna pomoć je uvek neophodna kada roditelji i porodica više ne znaju šta da rade, ističe Šulte-Markvort.

“Strah roditelja da je prerano ili preterano da potraže stručnu pomoć može produžiti agoniju. Mi profesionalni dečiji i adolescentni psihijatri i psihoterapeuti radujemo se svakom detetu koje upoznamo. Ako zaista nije potrebno da se uključimo u rad sa decom, rado ćemo to reći i mirno sve poslati kući”.

Ako roditelji imaju osećaj da „nešto nije u redu“ sa njihovim detetom, to je uvek dovoljan razlog za istragu.

“Roditelji ne treba da se plaše da razgovaraju sa svojim detetom ako imaju osećaj da se nešto promenilo ili da njihovo dete ne izgleda dobro. Psihološki simptomi se ne pogoršavaju kada o nima govorite. Naprotiv, deci je uglavnom laknulo jer se osećaju viđeno i shvaćeno ozbiljno”, dodaje Šulte-Markvort.

Pedijatar ili porodični lekar često mogu biti prva tačka kontakta jer su ovi lekari obično dobro povezani sa drugim lekarima i mogu vas uputiti dalje.

Koji problemi su posebno stresni za decu i mlade u odnosu na odrasle i kako roditelji mogu da reaguju na njih?

S jedne strane, deca i mladi ljudi se intenzivnije bave mnogim svetskim temama od drugih i ponekad su otporniji od odraslih jer još nemaju poređenja. U tom pogledu ne važi ni pravilo „što mlađi, manje opterećeni” niti rečenica „što iskusniji u životu, to manje opterećuju”.

“U zavisnosti od faktora ličnosti kao što su osetljivost, u zavisnosti od prethodnih iskustava i zaštitnih ili stresnih faktora okoline, nastaju konstelacije koje su stresne i za decu i/ili odrasle. Uvek važi sledeće: deca primećuju više nego što roditelji često misle, deca ne pričaju uvek o onome što ih se tiče i deca vas uvek mogu iznenaditi. Zato samo jedno pomaže: budite u toku, pitajte, razumejte”. poručuje Šulte-Markvort.

Kako roditelji mogu otkriti rane simptome kod svoje dece?

Roditelji su stručnjaci za svoju decu. To znači da ako posvetite dovoljno pažnje, primetićete kada se kod vašeg deteta nešto promeni. Međutim, ponekad se to dešava tako postepeno da to ne primetite odmah u svojim svakodnevnim interakcijama.

“Tragovi mogu uključivati slike koje deca crtaju, promene u snu ili apetitu, rezultate u školi ili postepeno povlačenje. Kad god roditelji imaju osećaj da ponašanje ili emocionalni izraz ne pripada njihovom „stvarnom“ detetu, to mogu biti rani simptomi. Glavni simptomi se odnose na one kao što su anksioznost, kompulzivno ponašanje, tuga, depresija, apetit i težina, san, nedostatak koncentracije ili problemi u školi”, ukazije Šulte-Markvort i ponovo dodaje da roditelji ne moraju sve znati i da je u svim dilemama dobro potražiti stručnu pomoć

–

bilten logo

Kako biste nas lakše pratili i bili u toku preuzmite našu aplikaciju za Android ili Iphone.

POSLEDNJE VESTI:

crkva

POST: Ove molitve su sastavni deo

Osvežite i izlečite dušu ovim rečima Autor : Bilten.rs , Izvor : mediji FOTO TANJUG/ MILOŠ MILIVOJEVIĆ/ARHIVA Božićni post u pravoslavlju…