Podeli vest

Igranje s drugom decom bez nadzora, razgovor s odraslima, pripremanje hrane, pešačenje do škole i ostajanje samostalno kod kuće ključni su načini na koje deca razvijaju nezavisnost. Međutim, novo istraživanje Mott pokazuje da roditelji dece uzrasta od 5 do 11 godina manje verovatno pružaju svojoj deci ove prilike.

Autor : Bilten.rs , Izvor : Bilten

Foto: Pixabay


“Postoji jaz između onoga u šta roditelji veruju da je dobro ili važno i onoga što zapravo rade”, kaže Sarah Clark, su-direktorka Nacionalnog istraživanja dece o zdravlju u bolnici C.S. Mott na Univerzitetu u Mičigenu i naučnica u odeljenju pedijatrije, kako prenosi Yahoo News.

Anketa je otkrila da 74% roditelja sa decom uzrasta od 5 do 8 godina kaže da se trude da puste svoju decu da rade stvari samostalno, ali mnogo manje roditelja izveštava da dozvoljava svojoj deci da se bave ponašanjem kao što je razgovor sa doktorom na zdravstvenim pregledima (47%), odlučivanje kako potrošiti džeparac ili poklon novac (30%), naručivanje hrane u restoranu (27%) ili pravljenje sopstvenog obroka ili užine (20%). Sličan trend postoji i kod roditelja čija deca imaju između 9 i 11 godina; 84% se slaže da deca treba da imaju vreme bez nadzora odraslih, ali mnogo manje izveštava da puste svoju decu da rade stvari kao što je traženje predmeta u drugom prolazu prodavnice (50%), ostajanje u automobilu dok obave brzinski zadatak (44%), igranje u parku sa prijateljem (29%) ili ići na ‘Noć veštica’ sa prijateljima (15%).

I pored cenjenja nezavisnosti, roditelji u istraživanju navode strah kao glavni razlog zbog kojeg ne puštaju decu da se bave takvim aktivnostima. To uključuje strah za bezbednost, kao i strah od osude da će neko pomisliti da puštaju svoje dete da bude nezavisno iz nehata i pozvati policiju ili misliti da su loši roditelji.

Clark ističe da je cilj rezultata ankete nije kriviti roditelje. Ona veruje da oni imaju ispravan stav; trude se da zaštite svoju decu. Dodatno, kultura 24/7 vesti čini ljude da veruju da se dešava nerazmerna količina “loših stvari”, i “igra krivice” u ocenjivanju drugih roditelja i pozivanje policije čini da roditelji teže osećaju udobnost puštajući decu da vežbaju veštine neophodne za razvoj njihove nezavisnosti.

“Postavljamo nerealna očekivanja da roditelji treba da budu savršeni, i definišemo savršenstvo kao osiguranje da ništa loše neće nikada zadesiti moje dete. To je apsurdan standard”, kaže Clark. “Treba da budemo eksplicitniji u tome da kažemo, čim deca izađu iz tog perioda beba, sada je vaš zadatak – do kraja puta – pomoći ovom detetu da raste i postane nezavisno.”

Kada deca ne razviju osećaj autonomije, to može biti štetno po njihovo buduće mentalno zdravlje. “Deca [danas] imaju mnogo manje slobode da donose sopstvene odluke, a to je povezano sa lošim osećajem sopstvenog identiteta, lošim osećajem autonomije i komponentama anksioznosti i depresije”, kaže David Bjorklund, profesor i asocijativni predsednik psihologije na Univerzitetu Floride Atlantik i koautor nedavne studije koja povezuje porast mentalnih poremećaja kod dece i tinejdžera sa smanjenjem prilika za igru, lutanje i učešće u drugim aktivnostima bez nadzora odraslih.

Foto: Pixabay

Dodatno, korisno je da deca dožive sve male borbe i konflikte koji se javljaju tokom igre sa drugom decom. “Deca koja se svađaju i osećaju malo zapostavljeno i izdana, deca koja preuzimaju male rizike — sve te stvari koje se ne dešavaju kada je tu odrasla osoba da optimizuje stvari — ispostavlja se da su izuzetno vredna”, kaže Lenore Skenazy, autorka knjige “Free-Range Kids” i predsednica organizacije “Let Grow”, neprofitne organizacije koja promoviše nezavisnost dece, prenosi Yahoo News.

Bez ovih prilika, “rizikujemo da deca osećaju gubitak kontrole u svom životu i imaju problema u rešavanju svojih problema bez potrebe za intervencijom odraslih”, kaže Katie Lockwood, portparol Američke akademije pedijatrije (AAP) i pedijatar u Dečjoj bolnici u Filadelfiji.

Lockwood predlaže roditeljima da osnove nivo nadzora koji im je potreban tokom različitih aktivnosti na razvojni stadijum njihovog deteta više nego na uzrast. Spremnost deteta zavisi više o tome koliko su vežbali određenu aktivnost, razgovora koje su vodili sa roditeljima o bezbednosti, i ponekad čak nivoa anksioznosti deteta. “Neka deca su spremna za nezavisnost ranije od drugih, a nekim decama može biti strašno da samostalno obavljaju stvari”, kaže Lockwood za Yahoo News.

Nedavna izjava AAP-a navodi da, oko petog razreda ili uzrasta od 10 godina, deca mogu početi da rade stvari poput pešačenja ili vožnje bicikla do škole bez nadzora odraslih, ali Lockwood ističe da uzrast zavisi od spremnosti deteta. Kada procenjuje spremnost sa porodicom, pitaće roditelje da li su razgovarali sa svojom decom o bezbednosti pešaka i susretima sa nepoznatim osobama, da li njihova deca pouzdano zaustavljaju i gledaju levo i desno pre nego što pređu ulicu, da li njihova deca imaju dobar osećaj za vreme, znaju li rutu kojom će ići, i da li znaju šta da rade ako se izgube.

“Ako nisu imali prethodna iskustva, onda bih roditeljima rekla da to rade postepeno kako bi izgradili poverenje i posmatrali ih kako bezbedno obavljaju te aktivnosti i vežbaju rutu pre nego što ih puste da to rade nezavisno”, kaže ona. Ona podstiče roditelje da počnu sa učenjem scenarija bezbednosti deci oko 3. godine koristeći pitanja poput “Šta bi uradio/la ako”. Na primer, pitajte decu “šta bi radilo/la ako bismo se razdvojili?” i koristite odgovor da ih osnažite činjenicama koje će im pomoći da razviju veštine potrebne za veću autonomiju u budućnosti.

Kada se gradi nezavisnost, Lockwood savetuje roditelje da deca oko 3. godine počnu oko kuće sa jednostavnim zadacima poput spremanja igračaka i pomoći u kuhinji (AAP takođe pruža konkretne smernice za roditelje malih dece ovde). Od 5. do 9. godine, deca počinju provoditi više vremena van roditeljskog nadzora i trebalo bi im omogućiti da se igraju bez nadzora. “Neki roditelji će reći da smatraju da njihovo naselje nije sigurno, ali deca mogu imati neorganizovane igre unutar kuće sa svojim prijateljima”, napominje Lockwood. Sa 10 godina, deca mogu početi ostajati samostalno kod kuće na kratko vreme. “Kratki izleti od 30 minuta mogu biti dobar način da se to započne, a zatim [roditelji] mogu postepeno povećavati trajanje”, kaže Lockwood. Kada postanu tinejdžeri, deca se mogu ostaviti u javnosti sa drugom decom bez nadzora i čak biti odgovorna za drugu decu tokom aktivnosti poput čuvanja.

Foto: Pixabay

Bjorklund želi da roditelji znaju da puštanje dece da učestvuju u neorganizovanim igrama i aktivnostima nije stvar sve ili ništa, gde ili čvrsto držite dete ili ga ostavljate slobodnim da luta naseljem. “Morate biti razumni u vezi sa tim stvarima i razumno proceniti opasnosti koje postoje u okolini”, kaže on. “Tražite prilike da povećate autonomiju dece i počnite malim koracima sa kojima se osećate prijatno, pokušavajući pronaći slično razmišljajuće ljude u svom naselju ili gradu s kojima možete deliti ove stvari.”

Roditelji takođe mogu koristiti nacionalne resurse poput onih koje pruža organizacija Let Grow kako bi se zalagali za nezavisnost dece unutar svojih zajednica, školskih programa i državnih zakonodavstava. Od 2018. godine, osam država je usvojilo zakone o “Razumnoj nezavisnosti dece” kako bi se osiguralo da roditelji mogu pružiti svojoj deci prilike za nezavisnost kada smatraju da su deca spremna.

“Postoji verovanje da je u redu samo stalni nadzor odraslih i da bilo šta drugo stavlja decu u opasnost, ali postoji i druga opasnost: opasnost stalnog nadzora, stalne pomoći odraslih, stalnih trenutaka poučavanja”, kaže Skenazy. “Ta opasnost je ta što deca sedištu za putnike u sopstvenom životu.”


bilten logo

Kako biste nas lakše pratili i bili u toku preuzmite našu aplikaciju za Android ili Iphone.


POSLEDNJE VESTI: