U savremenom svetu – često viđenom kao previše brz i digitalan – može li nešto tako jednostavno kao vođenje ručno pisanih dnevnika pomoći da razbistrimo svoje misli?

Autor : Bilten.rs , Izvor : Bilten.rs

Foto: Pixabay

–

Kada je glavni naučni savetnik vlade Britanije započeo “izliv misli” dnevnika tokom krize sa Covid-om 2020. godine, kaže da nije očekivao – niti želeo – da to bude objavljeno.

Umesto toga, Ser Patrik Valans je rekao da su njegovi privatni zapisi o odgovoru Velike Britanije na pandemiju bili namenjeni očuvanju njegovog mentalnog zdravlja nakon dugih dana pružanja pomoći ministrima.

Ovaj istaknuti naučnik nije usamljen u praksi pisanja dnevnika, pretežno za sebe, kao vrste terapeutske rituala.

U savremenom svetu – često viđenom kao previše brz i digitalan – može li nešto tako jednostavno kao vođenje ručno pisanih dnevnika pomoći da razbistrimo svoje misli?

Džulija Semjuel, psihoterapeutkinja i autorka knjige “Grief Works” (Rad sa tugom), veruje u to.

“Dobro za naš imunološki sistem”

Tokom gostovanja u programu BBC Radio 4 “Today” rekla je: “Potvrđeno je da kada zapišemo šta osećamo, oslobađamo svoje emocije kao kada pričamo. Zapravo, vođenje dnevnika jednako je efikasno kao terapije razgovorom – pomaže u regulaciji emocija, anksioznosti i stresa, čak poboljšava naš imunološki sistem, naše raspoloženje i često rešava probleme.”

Gospođa Semjuel dodaje da li dnevnici treba da se čitaju naknadno ili ne, “to je oslobađanje emocija i razjašnjavanje pisanjem koje nas smiruje”.

To bi sugerisalo da i oni koji pišu dnevnike svesno znajući – ili možda nadajući se – da će njihove misli biti pročitane od strane drugih, takođe mogu imati koristi od umirujućeg efekta koji to može dati, kako navodi BBC News.


Ipak, bivši doktor Adam Kej tvrdi da pisanje za širu publiku menja način na koji objašnjavate stvari.

“Moji dnevnici su sada mnogo bolje napisani, ali manje mi pomažu psihološki jer dobro znam da ću ih u nekom trenutku slati izdavaču putem e-pošte”, rekao je danas.

Njegovi unosi, koje je prvo sa neizvesnošću čitao na Edinburškom festivalu 2016. godine, od tada su pretvoreni u knjigu pod nazivom “This Is Going to Hurt” (Ovo će boleti) i nagrađivanu TV seriju istog naziva.

Autor je počeo pisati dnevnik s namerom da njegove misli ostanu privatne. Gospodin Kej veruje da je dnevnik bio njegov način suočavanja sa pritiscima u hektičnom radnom životu.

On se pridružuje dugom nizu pisaca dnevnika koji su privukli pažnju javnosti, od dela Samjuela Pipsa u 17. veku, do ličnosti poput Ane Frank, Alana Klarka, Tonija Bena, Saše Svajer, Alana Rikmana, Kapetana Skota, Nela Last i Lene Muhine.

Privatni dnevnik preminule kraljice, ukoliko bi ikada bio objavljen, nesumnjivo bi izazvao veliku uzbuđenost, posebno s obzirom na to da je, kako se navodi, pridavala veliki značaj tim zapisima.

Foto: Pixabay

Trevis Elborou, autor knjige “Naša istorija 20. veka: Kako je ispričana u dnevnicima, dnevnicima i pismima”, rekao je za BBC News da vođenje dnevnika može pružiti koristi društvu, kao i pojedincima, sada i u budućnosti. Pored toga što je “izlaz za kreativnost” za pisce, kaže da dnevnici iz prošlosti mogu ponuditi lekcije o originalnim reakcijama na prethodne inovacije.

Gospodin Elborou kaže da to često uključuje tačke “koje zvanični izvori propuste primetiti ili jednostavno zanemare”.

Elan Viti, istoričar sa Univerziteta u Exeteru, smatra da dnevnici mogu biti “izuzetno bogat izvor istorijskih podataka”, korisni zapisi o svakodnevnom životu ili podsećanje na značajne lične događaje.

Međutim, mogu postojati i negativne strane, poput osećaja krivice kada niste ažurirali, kako objašnjava Ketrin Karter za BBC News.

Foto: Pixabay

Profesorka sa Univerziteta Vilfrid Lorije, koja predaje kurseve o autobiografiji i pisanju o životu, tvrdi da dnevnici zapravo nikada nisu privatni, bez obzira na nameru autora.
“Predlažem da, osim duge istorije pisanja dnevnika kao prilično javne aktivnosti, nije uvek namenjeno da ostane privatno čak i u savremenim vremenima”, objašnjava ona.

Gospodin Elborou takođe ističe kako se ljudi mogu uzrujati čitajući dnevnik u kojem su kritikovani, što potvrđuje i dr. Withey, koji dodaje da redovno pisanje zahteva trud i disciplinu.

Istoričar takođe upozorava da neki dnevnici mogu namerno isključivati ili uključivati određene stvari prema ciljevima autora.

Međutim, Sir Patrik je objasnio istrazi o Covidu da mu je nekoliko minuta zapisivanja misli svake večeri pomoglo da “se koncentriše na sledeći dan”.
Rekao je da zatim stavlja svoj dnevnik u fioku i “nikada ga više ne gleda”.

Ipak, njegove beleške su završile kao deo niza otkrića na istrazi o Covidu, pri čemu su te lične misli prerasle u osude vladinog odgovora na pandemiju.

Da li je on to smatrao terapeutskim ili nešto što će reći samo svom dnevniku, to ostaje neizvesno.

bilten logo

Kako biste nas lakše pratili i bili u toku preuzmite našu aplikaciju za Android ili Iphone.

POSLEDNJE VESTI: