Podeli vest

Mošti Svetog Save spaljene su na današnji dan 10. maja 1594, kod Beograda, na Vračaru, pre 430 godina, a turske vlasti to su učinile nadajući se da će time biti narušena veličina njegove uloge kod Srba.

Autor : Bilten.rs , Izvor :Tanjug

hram svetog save
FOTO TANJUG/ VLADIMIR ŠPORČIĆ/ARHIVA

Srpska pravoslavna crkva tog događaja neizmerne važnosti za Srbe, priseća se, svake godine, 10. maja, gledano po gregorijanskom kalendaru. Poštovanje koje Srbi osećaju prema Svetom Savi (oko 1175 – 1236) gotovo je nemoguće dovoljno naglasiti. Kod Srba, Sveti Sava je najpoštovaniji nacionalni svetitelj, otac Srpske crkve, i presudna ličnost izgradnje kako kulta svetorodne dinastije Nemanjića, tako i države Nemanjića uopšte.

Od Stefana Nemanje do cara Dušana, do sredine 14. veka, zapravo još ranije za vreme kralja Milutina, Srbija je, uvek oslonjena na nasleđe Svetog Save, izrasla u prosperitetnu, tada najuspešniju zemlju Jugoistoka Evrope.

Izgradnja duhovnog i narodnog, potom nacionalnog, identiteta Srba uvek je bila naslonjena na uzor i nasleđe Svetog Save, kako u srednjem veku, tako i u vekovima pod tuđinskom, turskom vlašću, a onda i u vreme obnove nacionalnog duha u 18. veku, na prostoru Karlovačke mitropolije, kao i tokom izgradnje slobodne Srbije u 19. veku.

Upravo zbog sasvim izuzetnog poštovanja koje je narod prema njemu osećao, i zbog brojnih čuda koja su se događala po obraćanju Svetom Savi, turske vlasti, u liku Sinan paše odlučuju se da njegove mošti spale. Nesumnjivo je njihova nada bila da će time biti makar narušena veličina njegove uloge u Srba.

Neposredan povod nalazio se u rasplamsavanju velikog ustanka Srba u Banatu, tada u sastavu osmanske Turske. Ustanici, čije je središte bilo u okolini Vršca, pod vođstvom tamošnjeg episkopa Teodora, isticali su lik Svetog Save, kao vrhunski primer i uzor na opštem nivou, i posebno kao Svetitelja osvedočnog brojnim čudima.

Lik Svetog Save istican je i na barjacima koje su ustanici nosili. Bio je to najveći bunt Srba zabeležen uopšte do Prvog srpskog ustanka. Pošto su posle iscrpljujućih borbi ustanici uspeli da oslobode, na izvesno vreme, veći deo istorijskog Banata, bes turskih vlasti je usmeren prema Srbima.

Ustanak Srba dogodio se tada paralelno sa ratom koji je Sveto Rimsko carstvo, sa koalicijom hrišćanskih država, vodilo protiv Turaka, najviše na prostoru istorijske Ugarske, današnje Rumunije odnosno Jugoistoka Evrope. Kao odgovor na isticanje Svetog Save na zastavama ustanika, Sinan paša je naredio donošenje Muhamedove zastave iz Damaska, što je očigledno imalo versku dimenziju, a paralelno odlučio je da mošti Svetog Save budu spaljene.

Nesumnjivo i kao čin odmazde, a i u nadi da će neprikosnovenost njegovog poštovanja sa verskog stanovišta biti ako ne uklonjena ono narušena. Srbi su inače tadašnjeg erdeljskog kneza Sigismunda Batorija proglasili za kralja, u nadi da će uslediti pomoć. Erdeljska staleška skupština nije međutim bila voljna da se umeša. Petnaestogodišnji, ili Dugi rat, okončan je tek Mirom u Žitvatorku 1606. Zna se da su mošti Svetog Save pošto su odnete iz Mileševe, gde ih je kralj Vladislav položio u prvoj polovini 13. veka, spaljene na Vračaru, nadomak Beograda.

Nije zapravo potpuno sigurno na kom mestu se to dogodilo. Tako je recimo crveni granitni krst Grigorija Vozarovića podignut kao spomen na mesto spaljivanja. Vozarović (1790 – 1848) knjižar, izdavač, knjigovezac, podigao je prvobitno 1847. drveni krst na mestu za koje je smatrao da je prostor spaljivanja. Crkva Svetog Save, današnji veličanstevni hram, podignuta je takođe na prostoru gde se otprilike pretpostavljalo da su mošti spaljene. Postoje takođe pretpostavke da se to dogodilo na terenu današnjeg parka Tašmajdan.

Sinan paša (oko 1506 -1596) dugogodišnji veliki vezir Turske, od 1580. do 1596, koji je spalio mošti Svetog Save, bio je inače rodom Arbanas. Iako je veliki ustanak Srba u Banatu ubrzo ugušen, a nesrećnog vladiku Teodora Turci su živog odrali, poštovanje Svetog Save, gnusnim činom Sinan paše ničim nije narušeno. Šta više, i gotovo sva potonja velika nacionalna pregnuća Srba odvijala su se ugledanjem na veličanstveni primer Svetog Save.

Kult Nemanjića sistematski je negovan nadalje posebno na prostoru Karlovačke mitropolije, najviše u Sremu, ali i drugde, recimo u Boki. Fruškogorski manastir Kuveždin primer je poštovanja svetorodnih Nemanjića.

Kada je posle Srpske revolucije stvorena Kneževina Srbija Miloša Obrenovića, Sveti Sava je prihvaćen i kao zaštitnik prosvete, školstva u Srba, inicijativom tadašnjeg profesora kragujevačkog liceja Atanasija Nikolića. Tada je zaživela i Svetosavska himna. Još od Karađorđevih ustanika Sveti Sava je istican na ratnim zastavama Srba.

Ova tradicija trajala je sve do prvih decenija 20. veka. Veliki hram Svetog Save izgrađen na Vračaru jedan je od pokazatelja neokrnjenog poštovanja Svetog Save u Srba do naših dana.


bilten logo

Kako biste nas lakše pratili i bili u toku preuzmite našu aplikaciju za Android ili Iphone.


POSLEDNJE VESTI: