Hiljade mladih ljudi iz cele Jugoslavije učestvovalo je svake godine u nizu manifestacija vezanih za proslavu Dana mladosti

Autor : Bilten.rs , Izvor : Tanjug/Bilten.rs

FOTO TANJUG: FOTO HINA/ SINIŠA KALAJDŽIJA (HO)

Današnji datum je nekada u socijalističkoj Jugoslaviji slavljen kao Dan mladosti, poseban praznik, koji je s jedne strane smatran rođendanom Josipa Broza Tita, a s druge predstavljao manifestaciju opšte radosti, proslavu mladosti i optimizma.

Hiljade mladih ljudi iz cele Jugoslavije učestvovalo je svake godine u nizu manifestacija vezanih za proslavu Dana mladosti.

Štafeta je polazila iz različitih delova zemlje, u skladu s tada standardnom primenom ključa, odnosno ravnopravne zastupljenosti, da bi potom bila nošena rukama mladih koji su je pronosili širom zemlje.

Obilazila je čitavu Jugoslaviju, a kulminacija je bila manifestacija, slet, na tadašnjem Stadionu JNA, gde je predavana Josipu Brozu Titu.

Svake godine su menjena polazna mesta, rute, i oni koji su štafetu predavali predsedniku.

Iako 25. maj nije u stvarnosti bio rođendan Josipa Broza Tita, bio je to zapravo 7. maj, on je bio prihvaćen kao datum proslavljanja.

Od Drugog svetskog rata 25. maj obeležavan je kao rođendan maršala Tita, da bi počev od 1957. godine, upravo na njegovu inicijativu, bio nazivan Danom mladosti.

Štafete, ukrašene palice, tada nazivane “Titova štafeta”, koje su najčešće nosile i nekakvu poruku, a u svakom slučaju imale simbolički značaj, menjale su izgled i formu.

U socijalističkoj Jugoslaviji, štafeta se pojavila na inicijativu omladinske ogranizacije Kragujevca, počev od 1945.

Tih godina, maršalu Titu je predavano više štafetnih palica, a ne samo jedna kao docnije.

Zanimljivo je da je prve godine svečana predaja štafeta obavljena u Zagrebu.

Potom se to događalo u Beogradu, i to pred zdanjem Belog dvora, zaključno s 1956. godinom.

Od tada čitava manifestacija je nazivana Dan mladosti, a štafeta je dodeljivana na Stadionu JNA, građenom do 1951, iako je korišćen od kraja 1949.

Na stadionu je pritom održavan veliki slet, s nizom prigodnih igara i gestova i manje-više jasnom simbolikom u duhu vrednosnog modela onog vremena.

Naglašavane su poruke vezane za izgradnju socijalizma, radničkog samoupravljanja, tekovine NOB-a, docnije i nesvrstavanja, i posebno je naglašavana parola o bratstvu i jedinstvu.

Manifestacije te vrste bile su uopšte karakteristične za onovremene socijalističke zemlje, u skladu s tada široko negovanim kultom ličnosti, uostalom uopšte prisutnim u autoritarnim društvima.

Dan mladosti na taj način proslavljan je od 1957. do 1979. godine, kada je štafeta poslednji put uručena Josipu Brozu Titu na Stadionu JNA.

On je poslednjem donosiocu štafete uobičajeno poklanjao zlatan sat.

Proslave Dana mladosti nastavljene su, u skladu s tadašnjom parolom – I posle Tita -Tito, sve do 1987. Dakle i pošto je Josip Broz Tito preminuo 4. maja 1980.

Poslednji dan mladosti

Te godine štafeta je položena na njegov odar u holu Skupštine tadašnje SFRJ.

Od tada, štafetu je na Stadionu JNA primao prvi čovek Saveza socijalističke omladine Jugoslavije.

Poslednji slet o Danu mladosti održan je 25. maja 1987.

Januara naredne 1988, odlučeno je da se štafeta i prateće manifestacije obustave.

Te 1987, štafeta mladosti bila je propraćena ozbiljnim skandalom. Likovno rešenje plakata povodom Dana mladosti koje je te godine izradila umetnička grupa Novi kolektivizam, sastavni deo pokreta “Neue Slowenisće Kunst”, bio je očigledna prerada nacističkog propagandnog plakata.

Autor rada koji je prerađen bio je Rihard Klajn (1890 – 1967) poznati nemački umetnik, rukovodilac Minhenske škole primenjenih umetnosti, koji je kulminaciju uticaja doživeo u vreme nacizma, brojnim, slavljenim, propagandim radovima. Namera je nesumnjivo bilo ukazivanje na zajedničke crte ili sličnosti totalitarnih režima.

Iako se u sećanju većine negdašnjih građana Jugoslavije, štafeta, kao i slet, vezuju za proslavu Dana mladosti, oni su zapravo u našoj istoriji bitno stariji.

U vreme Kraljevine Jugoslavije, i ranije, održavani su sokolski sletovi, takođe kao manifestacije mladosti, zdravlja, optimizma. Tada više kao sportsko-patriotski skupovi, u skladu s panslovenskim načelima sokolskog pokreta.

Uostalom i himna koja je korišćena u socijalističkoj Jugoslaviji “Hej Sloveni”, iako je sve vreme traženo drugo rešenje, zapravo je sokolska svečana pesma, poznata širom slovenskog sveta.

Čak i sama štafeta korišćena je i ranije. Poznata je recimo sokolska štafeta nošena 1935. godine, od Sarajeva do Oplenca, na grobno mesto kralja Aleksandra Karađordevića, tvorca Jugoslavije.

Prethodnih godina, 25. maj, nekada Dan mladosti, po pravilu je bio povod za okupljanja poštovalaca dela Josipa Broza Tita, i uopšte onih koji se s nostalgijom sećaju negdašnje Jugoslavije.

Ko je bio Josip Broz?

Neprikosnovenog lidera socijalističke Jugoslavije danas se uglavnom sećaju po vremenu višedecenijskog mira, relativne stabilnosti i kontinuiranog postepenog uspona.

Upamćen je takođe kao lider pokreta otpora u okupiranoj Jugoslaviji tokom Drugog svetskoga rata. Bio je to, po gotovo nepodeljenoj oceni u istoriografiji, najjači i najuspešniji pokret otpora u okupiranoj Evropi.

Josip Broz Tito rođen je u Kumrovcu, u Zagorju, na samoj granici Hrvatske sa Štajerskom, maja 1892. Otac Franja je bio Hrvat, majka Marija Slovenka.

U vreme dok je bio šef jugoslovenske države, kao njegov rođendan obeležavan je 25. maj, kao svojevrsni državni praznik, u skladu sa sveprisutnim kultom ličnosti.

Dan mladosti, kako je nazivan 25. maj, proslavljan je nizom manifestacija, čiji je vrhunac bio veliki slet održavan u večernjim časovima, tog dana na stadionu JNA, kada mu je dodeljivana štafeta mladosti.

Ovome je prethodilo višemesečno kruženje štafete, ili prethodno štafeta, kroz sve krajeve tadašnje Federativne Narodne Republike Jugoslavije, odnosno od 1963, Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije.

Jedno od sedmoro dece porodici

Josip Broz Tito rođen je zapravo 7. maja 1892, kao sedmo od petnaestero dece u porodici.

Bravarski zanat učio je u Sisku. Za poslom se potom kretao od Zagreba, preko Trsta, Kamnika, Čenkova u Češkoj, do Beča i Bečkog novog mesta. Sve u okviru ondašnje Austrougarske. Takođe je izvesno vreme radio u Minhenu kao i u Manhajmu u Nemačkoj.

Godine 1913. odlazi na obavezno odsluženje vojnog roka. U tom periodu, uspelo mu je da osvoji drugo mesto na takmičenju u mačevanju u Austrougarskoj vojsci. Prvoplasirani je bio izvesni nadvojvoda, pripadnik vladarske kuće Habzburg. Stekao je takođe podoficirski čin.

Pošto je sredinom 1914. Izbio Prvi svetski rat ubrzo se našao na frontu. U vreme dok je bio šef jugoslovenske države nije pominjano da je ratovao na srpskom frontu, što je izgleda istina.

Posle boravka u Petrovaradinskoj tvrđavi, gde se, kako je tvrdio, našao zbog neslaganja sa ratnim ciljevima Beča, upućen je u Galiciju, na ruski front. Maja 1915. je zarobljen, posle teškog ranjavanja.

Revolucije februara i novembra 1917, dočekao je Rusiji. Navodno je, pošto su boljševici preuzeIi vlast, pokušao da im se pridruži.

U njegovim zvaničnim biografijama, posle Drugog svetskog rata, navođeno je da je učestvovao u Oktobarskoj revoluciji.

U novoobrazovanu Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca dolazi krajem oktobra 1920.

Radio je potom kod Bjelovara u Velikom Trojstvu, pa u Zagrebu, Kraljevici, Beogradu, Smederevskoj Palanci.

Hapšenje i Titove veze sa Rusijom

Sve vreme je pritom sindikalno i politički aktivan. Priključuje se Komunističkoj partiji. Prema pojedinim navodima sa partijskim strukturama je bio povezan i u Rusiji. Sindikalnim radom bavio se, navodno još pre Prvog svetskog rata.

Uhapšen je avgusta 1928. U to vreme on je sekretar mesne partijske organizacije u Zagrebu.

Osuđen je na pet godina. Kaznu služi u Lepoglavi, zatim od početka 1931. u Mariboru.

Godine 1937. izbija na čelnu poziciju unutar KPJ, posle smenjivanja i streljanja Milana Gorkića (Josip Čižinski), prethodnog lidera te partije. Bio je zagovornik povratka rukovodstva KPJ u zemlju iz Beča, u čemu se nije slagao sa dotadašnnim vođstvom. Prema drugim navodima, Moskva ga je za prvu ličnost KPJ prihvatila tek 1940, ili možda 1939.

Radio je i školovao se, 1936. i 1937. u Kominterni u Moskvi. Obavljajući pritom dužnost i u Parizu, tokom rata u Španiji. Bilo je to vreme najoštrijih čistki unutar sovjetske nomenklature, i komunističke internacionale, kada je likvidiran znatan broj i jugoslovenskih komunističkih prvaka.

Kao vođa KPJ predvodio je u Drugom svetskom ratu partizanski pokret, zvanično Narodnooslobodilačka vojska i Partizanski odredi Jugoslavije.

Ustanak podiže leta 1941. posle napada Nemačke na Sovjetski Savez, u skladu sa nalozima iz Moskve. Bio je to ako ne najjači, onda sigurno jedan od ključnih pokreta otpora u Evropi.

Otpor Staljinu

Iz rata je izašao kao legendarni vođa. Od Drugog zasedanja AVNOJ-a, novembra 1943, nosio je zvanje – maršala.

Osim borbe protiv okupatora, jedinice pod njegovom komandom sprovele su i komunističku revoluciju, tokom i nakon rata, tokom koje su, između ostalog, u sprovođenju revolucionarne “pravde” nestale i desetine hiljada nekomunista, pod vidom “borbe protiv saradnika okupatora”. Oštrica je najviše bila uperena protiv aparata međuratne Kraljevine Jugoslavije.

Godine 1948. odbacio je Rezoluciju Informbiroa komunističkih partija, kojom je osuđen on i KPJ. Odnosno, odbio je da se povinuje nalozima iz Moskve.

U teškim okolnostima, u zemlji koja je bila takoreći gladna, odlučuje se na otpor Staljinu.

Tokom pedesetih godina, Jugoslavija je zbog toga dobijala značajnu finansijsku i vojnu pomoć od SAD.

Visoke stope rasta koje je zemlja imala pedesetih vezane su za preorentaciju spoljne politike zemlje.

Jedan je od osnivača Pokreta nesvrstanih, što je u tadašnjim međunarodnim okolnostima, tokom procesa dekolonizacije, imalo veliki značaj. Njegova uloga u tom Pokretu, u poznijoj fazi, upamćena je i po doslednom nastojanju da se nesvrstani zadrže po strani od uticaja pojedinih problokovski opredeljnih članica.

U unutrašnjoj politici, sticajem okolnosti, ostavio je ustrojstvo koje se na kraju pokazalo kao neodrživo za funkcionisanje SFRJ – Ustav iz 1974. godine. Prenošenje funkcija savezne države na nivo republika trajalo je zapravo od 1963. Centralna država vodila je nadalje samo odbranu, ali ne u potpunosti, spoljnu i monetarnu politiku. Pri čemu je takozvani ključ, ravnopravna zastupljenost svih republika i pokrajina, zahtevan i u spoljnoj politici, pa čak i u vojsci. To je značilo da je od stručnosti i kvaliteta važniji bio nacionalni, odnosno republičko pokrajinski ključ.

Paralelno sa totalnom decentralizacijom, započinje period ekonomske stagnacije. U to vreme privremeno rešenje je pronađeno u otvaranju granica, čime je omogućen odlazak stotina hiljada nezaposlenih.

Specifičan sistem konsenzusa predstavnika republika i pokrajina u Predsedništvu države pokazao se kao nerešiv problem kada se SKJ raspao januara 1990.

Sahrani Josipa Broza Tita, u Beogradu, prisustvovalo je više od 200 visokih ličnosti iz celog sveta, što je nesumnjivo pokazatelj njegove istorijske uloge, odnosno međunarodnog ugleda koji je uživao.

Zemlja koju je vodio, kao neprikosnoveni autoritet, Jugoslavija, raspala se desetak godina posle njegove smrti, čemu je nesumnjivo doprineo i ishod takozvanog hladnog rata, a ne samo unutrašnji problemi.

bilten logo
RIVELKOM-reklama

POSLEDNJE VESTI:

Podelite vest