Podeli vest

Ukidanjem kalifata, odnosno detronizacijom Abdulmedžida II, pre stotinu godina, 3. marta 1924, Kemal Ataturk je odlučno sekularizovao Tursku.

Autor : Bilten.rs , Izvor : Tanjug

turska
Foto: Pixabay

Iako je monarhija, sultanat, formalno ukinuta prethodno, 29. oktobra 1923, izdanak osmanske kuće ostao je, ma koliko simbolično, kalif, verski arbitar islamskog sveta, zapravo sunita, ne samo sa prostora Turske.
To zvanje, najprestižnije u islamu, turski sultani nosili su tradicionalno.

Danas deluje nerazumljivo, posebno van sveta islama, koliko se krupan prelom tada dogodio. Za suni muslimane sekularizacija Turske bila je svojevrsna kataklizma.

Odluku o ukidanju kalifata formalno pravno donela je Velika narodna skupština Turske, sa središtem u Ankari (ranije Angora), novoj prestonici.
Ataturk je glavni grad Turske namesto vekovne carske prestonice Istanbula (Carigrada, Konstantinopolja) izmestio u Ankaru. Bio je to proces paralelan sa proglašenjem republike oktobra/novembra 1923.

Nominalno, Kalif, do tada Abdulmedžid II, bio je vrhovni verski ali i politički prvak svih muslimana sveta, odnosno sunita.

Tendencija razvlašćivanja kalifa u Turskoj, vidna već izvesno vreme, bila je uzrok široke zabrinutosti a otuda i pokreta manje ili veće snage širom islamskog sveta.

Pominjano je desetak ličnosti koji bi mogli preuzeti visoko zvanje. Isticani su, kao moguće rešenje, kralj Husein od Hedžasa, marokanski vladar Jusuf, Amanulah Kan od Avganistana, imam Jahja od Jemena, pa i egiptski kralj Fuad I.

Održane su takođe konferencije na kojima je razmatrano bolno pitanje islamskog sveta, u Jerusalimu 1931, prethodno u Kairu 1926, još ranije u Indoneziji 1924 (tada Holandska Indija). Hilafat pokret u tada britanskoj Indiji vodio je široku debatu na tu temu.

Sam Ataturk je, navodno, sugerisao da bi valjan kandidat za novog kalifu bio Ahmed Šarif Senusi, čelnik čuvenog derviškog reda Senusi, sa prostora Kirenajke i Tripolitanije. Njegov uslov je međutim bio da on ne stupa na tlo Turske. Saglasnost međutim nije postignuta.

Osmanski sultani tradicionalno su vodili panislamsku politiku, sa ciljem političkog povezivanja svih muslimana. Kriza i osmanske Turske I islamskih zemalja uopšte u tom periodu, bila je očigledna. Negdašnja politička moć topila se ili je potpuno nestala.

Veliki deo islamskog sveta u to vreme našao se pod vlašću evropskih kolonijalnih sila, dok je sama osmanska Turska u svakom smislu slabila i raspadala se. Ovakvo stanje potrajalo je negde do pojave Mladoturaka, prvih godina 20. veka, kada se pojavljuje zamisao panturanizma, povezivanja turkmenskih naroda, namesto panislamizma, koji se pokazao kao nedovoljno efikasan.

Panturanizam bio je zapravo jedan vid, upodobljen tamošnjim prilikama, u Evropi tada sveprisutnog nacionalizma.

Sa stanovišta Mladoturaka problem će međutim biti činjenica da se većina turanskih naroda, ili plemena, u to vreme nalazila pod vlašću carske Rusije, kako na Kavkazu tako i u Centralnoj Aziji.

Kulminacija turskog nacionalnog pokreta, po evropskim uzorima, biće zapravo pojava Kemala Ataturka.

Rođen u Solunu, najverovatnije 1881, Mustafa Kemal je bio polaznik vojne škole u Bitolju. Bila je to ugledna institucija osmanske Turske.

Pokazao se kao valjan oficir i ranije, recimo protiv Italijana u Tripolitaniji, ali posebno tokom Prvog svetskog rata. Recimo u vreme znamenite Galipoljske kampanje (februar 1915/ januar 1916) kada su Turci potukli britanske snage.
Iako je Turska Prvi svetski rat okončala teško poražena, Mustafa Kemal paša iz njega je izašao kao proslavljeni general.

Suprotstavio se potom nameri zapadnih saveznika da Turska bude potpuno rasparčana. Potukao je Grke u ratu vođenom od maja 1919. do oktobra 1922. Bilo je to takođe iznenađenje, kao i uspeh na Galipolju.

Na temelju tih pobeda, na idejnim osnovama novog turskog nacionalizma, iako s korenima u pokretu Mladoturaka, Ataturk će postupno obrazovati novu Tursku, ali kao sekularnu republiku.

Zvanje Ataturk, u značenju – otac Turaka, Kemal je dobio od Skupštine Turske bitno kasnije 1930. godine.

Tokom vladavine, radikalnim reformama, iz korena je izmenio lik zemlje, zaveo je svetovni poredak, agrarnu reformu, doneo zakone sasvim upodobljene standardima onovremenog Zapada, reformisao jezik i pravopis, zabranio nošenje fesa i orjentalne nošnje.

Na poziciji predsednika republike nalazio se od 29. oktobra 1923. do smrti, 10. novembra 1938. Iako se njegove radikalne reforme u izvesnoj meri dovode u pitanje prethodnih godina, bez ikakve dileme Ataturk je tvorac moderne prosperitetne Turske.


bilten logo

Kako biste nas lakše pratili i bili u toku preuzmite našu aplikaciju za Android ili Iphone.


POSLEDNJE VESTI: